IZA PEJZAŽA

E, baš da prestanemo da virimo iza pejzaža,
neka se bez naših boja na slici rodi –
veliki hrast rascepljen gromom, senka ptice,
krug požutele trave, jagnje u koprivi.
Čovek je sam, i trpi, slutnja je zametak misli,
tragovi čaša na trpezi zovu detinjstvo.
Eto, nismo ni trepnuli, a opet smo došli sebi,
svakoj sitnici sveta dugujemo pažnju.

Deltom prožetih misli bokori beskrajni dodir,
lako je slušati disanje kad je sve novo,
uvrežene pretpostavke zovemo neprilikom,
ostavljamo ih nekom drugom vremenu.
Dolazićeš, tražićeš me, videću te, kao noćas,
ne znam kada, neću da zamišljam gde.
Romboidi, banane, virovi i mačevi – dosada,
pročitao sam to, i napisao svoju pesmu.

Zaboravio sam sebe na Suncu, ali ne smeta,
tamo ionako niko ne odlazi, čekaću se.
Ali, koga ću da igram, sam u međuvremenu?
Za Napoleona visok, za Aleksandra sed,
za Hamleta živ, za Ćirila i Metodija usamljen,
za Pilata odmetnik, za Judu zanešenjak.
E, baš da zajedno vidimo šta je iza pejzaža,
prolijmo naše boje po slici, pa šta bude.

Advertisements

SVOJEVREMENO

„E, sad idemo ozbiljno“
moglo je biti
nedovršeni govor
na sahrani prošlosti,

ali, vikao sam u snu –
nabrekle žile,
neme magistrale,
nisu mi dale misliti.

„E, sad idemo ozbiljno“
rasvitom
uli starim očima boje,
i ja se ponovo rodih.

Letnji dan

Ušće sna u javu, čin prvi –
odranja se vreme od nesklada,
puši se matica vrele krvi.
U meni, kamen vodi ne pripada.

Ruke na pesku, čin drugi –
brišem suvišne reči dlanovima,
na suncu sam neko drugi –
tačka u beskrajnim planovima.

Veče na palubi, čin treći –
sazvežđa se smeju nedogledu,
bio sam velik, ali ne veći
od odlučnosti u tvom pogledu.

Korak dalje

Imam beskrajno poštovanje prema velikim piscima koji su gurali sebe korak dalje od onoga što rutinski mogu da savladaju. To je luda smelost da trčiš po ivici provalije, sve brže i brže, dok sasvim ne izgubiš kontrolu i time, život i smrt ne poveriš metafizičkoj kategoriji, koju neki nazivaju slučaj, neki Bog, a neki sudbina. Prkosno izazivanje nevidljivih sila koje mogu da te rastrgnu u jednom treptaju oka. Opasan uzlet u apsolutnu slobodu. Rađanje i umiranje izvan utvrđene matrice, i matice. Orgazam.
Ovakvi postupci su retki i pojavljuju se samo u fragmentima, utkani u šire pisanije. Čovek može da bude veliki pisac, a da se nikada nije upustio u to. Čak, mnogo velikih pisaca se nikada nije prepustilo ovom porivu. Zanatska majstorija i poznavanje teme o kojoj se piše su preduslovi. „Korak dalje“ je odraz potpunog posvećenja i potencije, a toga je u ovom veku, sve manje i manje.
Bez spremnosti da se preuzme rizik, život se odvija onako kako mora, a ne onako kako može. Seneka reče: „Preterana briga za samoodržanjem uzrokuje tri vrste straha – strah od bolesti, strah od nemaštine i strah od onoga što može da nam učini jači od nas.“ Život nije cirkus, ali ako te ne mami zategnuta žica iznad glave, onda ti ostaje samo to da ptice seru po tebi.

TAMO I OVDE

Znaš…

Srešćemo se na samoj ivici svesti,
tamo gde se vreme cedi kao med,
gde prestaju poruke, pozivi, vesti,
a slike ne govore, ne zavode red.

Uzalud?

Govoriću ti sve što znam o opseni.
Bez zidova, moj glas umreće mlad,
nećeš se okrenuti, namignuti meni,
bićeš muzika reči, u skladu – sklad.

Zato…

Poljubiću te pre nego što otplovim
odoleću zavodljivoj magli horizonta.
Ovde ti ne moram reći da te volim,
dovoljno je da se vratim sa fronta.

Sve u svoje vreme

„Zaključaj dva puta. Jednom, da ne izađem, jednom, da ne uđu. Ne mogu da gledam kako skrnave krst patnje u čijem se središtu seku visina i širina. Pljuju jedni drugima u lice da bi imali šta da poližu kad se promeni klima. Gmižu pod zemljom. Nikada ne znaš gde će se pojaviti. Ubijali su me bezbroj puta, ostavljali su me da trulim. Nikada im nisam mogao ništa. Dojadilo mi je da živim zbog njihove zabave. Posle nekog vremena, više nije važno čije si roblje. Zatoči me u ovu mučnu slobodu. Zaključaj dva puta.“

Budi me poruka prijatelja: „Što se ne javljaš? Baš si ti neka zaguljena ženska.“

Pomislim: „Koji mi je, pa ovaj tekst ne bi popušila ni venecuelanska zabavna industrija? Važno je biti okružen pravim ljudima, a pravi monolozi se događaju sami od sebe“, i vreme poče da se provlači kroz rebra na uobičajen način.

10 x SAMO

Samo stopala do broja 28 imaju pravo da ruše kule od peska.
Samo ljudi preko 70 godina imaju pravo da žive u prošlosti.
Samo žene mogu da komentarišu „isključivo fizički izgled“ druge žene, muškarci najpre primećuju „moralne nedostatke“ njenog tela.
Samo muškarci mogu na pravi način da govore o fudbalu, jer ne misle da je bek „mukica“, a centarfor „mmmmmmm“.
Samo ratluk može da postoji u simbiozi sa kafom, keksići i čokoladice su proitalijanski orijentisani i više su u vezi sa sanjarenjem, nego sa buđenjem.
Samo crkva može da naplaćuje svoje usluge po utvrđenim taksama, ali bez cenovnika, zato što niko drugi nema ekskluzivno pravo da osramoti čoveka „za njegovo dobro“.
Samo žene moraju da budu smatrane važnijim roditeljem zato što najčešće ne tvrde da dete „sve to namerno radi“.
Samo jedan kockar je zapravo napisao „Kockara“, iako su svi drugi bezbroj puta ispričali taj roman.
Samo vandal može da docrta bradu Mona Lizi.
Samo mesečar može da navrati „onako“, svi drugi nešto ‘oće.

TELEGRAM IZ VLADIVOSTOKA

Znam, tu je sve: udobna stolica, jedra tišina, meki vrhovi prstiju i sveže misli.

Ruski džepni časovnik je u toku noći, dok sam spavao, prestao da radi. Licem je naslonjen na policu sa knjigama. Bareljef lokomotive me nagovara na to da je nekada mogao da bude u džepu otpravnika vozova. Pred očima mi je dugajlija od svojih pedesetak godina. Inje mu je posrmilo retku crnu bradu, para mu izbija iz nosa, mladi hrt mu se usplahiren, provlači kroz noge očekujući hranu… To je već dovoljno za priču.
Ipak, ne mogu da se oslobodim uverenja da bi o tome danas bolje pisao neko drugi. I najsitniji detalj se slio u jedan savršen, zaokružen momenat za pripovedanje, a opet, osećam da ne pripadam toj potki. Svašta mi pada na pamet. Kao, stigao mi je telegram iz Vladivostoka: „Bilo bi sasvim razumno da Vaše blagorodstvo izvoli pokrenuti časovnik STOP Ne pomišljam da protivrečim STOP Ali, vozovi moraju STOP Jednostavno, beskrajno zadržavanje nije moguće STOP Sledstveno tome, ako biste izvoleli još jednom razmotriti STOP Uostalom, postupak je sasvim jednostavan STOP Unapred zahvalan, Tetjuhin“
Oprugu nije dobro sasvim zategnuti. Valja izuzeti nekoliko namotaja. Eto, Tetjuhin će biti miran barem dvadeset i četiri časa. Sad mogu da se prepustim prazniku oslobođen sklonosti da oblikujem svetove, odomaćen u sopstvenom životu.
Znam, tu je sve: udobna stolica, jedra tišina, meki vrhovi prstiju i sveže misli.

Bližnjem

Ostavi se malo vremena, zaboravi žuta sećanja, oslobodi se ostatka teških snova. Ratosiljaj se svega što ti ograničava kretanje. Nebrojeni su načini da zavaraš glad. Držao sam da postoji i drugi, bolji pristup. Danas, ne znam šta da mislim. Ako shvatim igru, pokušaću da osporim varalice.

Ponekad nemoj da se oslanjaš na stvari koje ne poznaješ; samo sluti, nadaj se dobru, živi. Eto, plašio sam se da govorim pred ljudima, pa sam ćutao. Onda sam pronašao sebe, više ne strepim od podsmeha. Govorim. Uglavnom razumeju šta hoću da kažem, uglavnom razumem šta ne bi trebalo da kažem.
Uhvatim sebe da bauljam po melasi odgovornosti i samoljublja. Ima i gorih dana: krivica bez sagrešenja – bolna neutažena želja za blaženstvom. Kad vidiš da stežem podbradak i gledam u pod, dozvoli da brinem o tebi, spasi me. Sve drugo je nadmetanje, a za to nikada nije kasno.